Kafana 'Kod Sneže'

Kafana kod Sneže, u Gruzi.

Brat i sestra/Rasli smo pod istim krovom
--
Reporter "Novosti" uživao u sevdalinkama stare srpske pevačice Snežane Spremo. Najbolje je bilo onih teških godina inflacije, danas ljudi više ne umeju ni da popiju, merače - priča Sneža Mrak. Kad je dobre volje, kazivaće o vremenima kad se dobro živelo, kad nije kako je jedva preživela rat u voljenom Mostaru.

Ima jedna kafana u Šumadiji. Na putu Kragujevac-Gruža. Zove se, tipično srpski, "Kod Sneže". Tu zimi pucekata "smederevac" i mirišu čisti stolnjaci, a leti se na terasi sudaraju svakovrsni mirisi saksijskog cveća. Nekada se tu bančilo do zore, pa i duže, a danas svrati tek pokoji umorni putnik i poneki znalac da pozdravi živu legendu gružanskog kraja Snežu zvanu Mrak.
Kad ona zepeva sevdalinke, vele Gružanci, dolazi mrak na oči, pada se u sevdah koji traje danima. Zato su je i prozvali Sneža Mrak. Nema u Srbiji, reći će oni, žene s takvim glasom, a još manje žene koja je znala sa gostima da popije i da ostane na nogama onda kada drugi to nisu mogli.
Prošla su ta vremena i Sneža Mrak duboko žali za njima.
- Nema više ljudi da umeju da popiju, da merače, ne umeju ni u kafanu da uđu, sve ti danas drugačije: kafići, droga, mladež neka čudna. Evo, kod mene, uđu dnevno dva, tri gosta. Nema! Nemaju ljudi para, šta li je? I muziku sam otpustila, nemam od čega da ih plaćam. A da znaš kako je ovde bilo. Krcato, do zore. Pa jagnjetina, pa specijaliteti, pa muzika, pa piće, merak pravi.
Najbolje je bilo onih teških godina inflacije. Posebno 1994. Ljudi, onda, išli u kafane. Valjda da pobegnu od kolektivne muke i nesreće. A i "muljalo" se onda, te gorivo, te cigarete sve je to prolazilo ovde, pa za Crnu Goru i nazad. Bilo para, joj, da ne znaš šta ćeš s njima. Pevala sam tada u kafani preko puta, u "Uranku". Onda sam skupila pare i napravila ovu, svoju.
U početku, dobro joj je išlo, ali za kafane stigla teška vremena. Od muzike, konobara i kuvara Sneža Mrak danas spala da sama radi. Doneće vam piće i ispričati neku priču. Ako je dobre volje, kazivaće o sjajnim vremenima kada se živelo, a ako nije, čućete kako je jedva preživela rat u Mostaru, kako je za dlaku promašio snajper i kako su muslimani govorili Srbima da "ne iskopavaju jame u koje su bacani Srbi tokom Drugog svetskog rata, jer će ih oni opet napuniti". Seća se rata kao da je bio juče, svake reči, događaja, ponašanja komšija. Izbegla je iz Mostara, grada koji je volela, i neće da se vrati. A, onda je sećanja na neke lepe ljude preplave, pa se ispravi: - Možda, jednom.
U stilu filmske dive s kraja šezdesetih, s besprekornom punđom, našminkama i sređena kao da će svakog časa pred publiku, Sneža Mrak pali cigaretu na dugačkoj, crvenoj muštikli, seda za sto i kaže:
- Pevači kažu da ne može da se peva sedeći. Slušaj, pa vidi kako ne može.
Glas poteče niz dolinu Ibra, kao velika, tiha nadolazeća plima, kao mrak kad padne na zemlju i na oči meraklijama, a osvetli im dušu. Peva Sneža: "Moje jele do neba se viju, kroz ponosnu goru Romaniju", pa bez pauze pređe na sevdalinku: "Kraj potoka bistre vode šuma zelena, nevesela zabrinuta sjela djevoka", pa pređe na petu, pa na sedmu, pa zastade samo da kaže:
- Nema te sevdalinke koju ja ne znam! Pevam ih od osamnaeste, pa računaj. Kažu Bidža može da peva cele noći da ne stane. Pevala sam s njim. Ma, kakav Bidža! Mogu da ga pobedim kad hoću.
Pa, opet stade da veze. "Sneg pade na behar, na voće", "Dve se vode zavadile". Sve tako peva i miriše na Bosnu, kao da je iz neke Andrićeve priče iskoračila. Sneža zvana Mrak. Peva i smeši se, možda baš što joj je osim sećanja ostao i glas.

~ Novosti.rs

Видео Kafana 'Kod Sneže' канала Daniel Bato